О књизи: година / Вероватно никада не бих сазнао за Капел-Малинику да ми једног дана на улици непозната девојка није рекла: „Здраво како се зовеш?“ „Алина“, рекла је моја мајка. „Није добро да се одраслима каже „ти”... - Али Капел-Малиника каже... - почела је девојчица. - Дроп-Малина? - изненадила се мама. - То је њено име... - Твоја девојка? - Да. Она је макмушка. - Ох, ти си мој сањар! „Не, нисам сањар“, уздахнула је Алина. - Земљанин сам јер живим на планети Земљи. Сањари живе на планети Фантазија. То значи да су сви макмушки сањари. Стварно, мама? Хоћеш да ти покажем макмушек? – заверенички ми је предложила Алина. Дечак у зеленој мајици се скотрљао са дрвета као јабука. - Антоне! Опет се пењеш на дрвеће! - климну главом Алинина мајка. - А ти прислушкујеш! – додала је девојка. - Хоћу да их видим! - Антон је узео бицикл који га је чекао испод дрвета, али није журио да крене, јер је, изгледа, ту почело најзанимљивије... Мама је само слегла раменима. -Шта си опет смислио? - Не верујеш ми! Постао сам одрасла особа, а то је исто као да се разболим. Опасан вирус! Али нисам ништа измислио... Капел-Малиника и њене другарице су долетеле када смо Маша и ја били у башти. Чак сам их и нацртао! - Зашто их нисам видео? - Возио сам се негде бициклом. Само немој да се нервираш... Све ћу ти рећи“, Алина је пожурила да утеши Антона и отишла да узме цртеже....